Roditeljstvo u tinejdžerskom periodu može delovati kao izazov bez jasnih koraka i vrlo često
kao kamen spoticanja a iza svega je najbolja namera.
Nekada ste imali dete koje je želelo da provodi vreme s vama, pričalo vam sve i rado tražilo
vaše mišljenje.

A sada?

Slušate kratke odgovore, osećate distancu i pitate se gde ste pogrešili.
Ali niste pogrešili – vaš tinejdžer prolazi kroz ključnu fazu razvoja u kojoj pokušava da
pronađe svoj identitet, testira granice i uči da se emocionalno osamostali.
To ne znači da vas više ne voli ili ne treba. Naprotiv. I dalje ste mu potrebni, samo na
drugačiji način. Ključ za održavanje bliskog odnosa leži u emocionalnom povezivanju – u
tome da se oseća viđenim, shvaćenim i podržanim.

Zašto se tinejdžeri povlače?

Pre nego što se fokusiramo na rešenja, važno je razumeti zašto dolazi do distance. Razlozi
mogu biti različiti:

Hormonalne i neurološke promene – Tinejdžerski mozak se još razvija, emocije su
intenzivne, a sposobnost kontrole impulsa tek se formira- dakle lom u glavi.
Potreba za nezavisnošću – prirodno je da žele da donose sopstvene odluke, čak i ako nisu
uvek najbolje. Kada prihvatite da ih gledate povređene zbog njihovih odluka tada najviše
rastu, znam teško je ali je vredno.
Strah od osude – Ako osećaju da ih roditelji ne razumeju, mogu prestati da dele misli i
probleme.
Pritisak vršnjaka – Prijatelji postaju glavni izvor podrške, pa roditelji mogu delovati kao
„manje važni“. – ovde vaš ego igra “moravac”, stanite nije ništa lično samo rastu.
Razumevanje ovih faktora pomaže da ne shvatimo njihovu distancu lično, već kao deo
prirodnog razvoja.
Kako izgraditi emocionalnu povezanost?
Aktivno slušanje.
Tinejdžeri često odustaju od razgovora kada osećaju da ih roditelji ne slušaju pažljivo ili ih odmah „popravljaju“.
Pokušajte da ih zaista čujete:
Umesto: „To nije ništa strašno, proći će to.“
Bolje: „Vidim da te ovo stvarno muči. Hoćeš da mi kažeš više o tome?“
Kada ih slušamo bez osuđivanja i davanja saveta na prvu loptu, povećavamo šanse da će nam
se otvoriti.
Validacija emocija.
Kada tinejdžer izražava bes, tugu ili frustraciju, roditeljski instinkt je da umanji te emocije
(„Ma nije to ništa“ , ”ne preteruj, nije to toliki problem”).
Međutim, to može učiniti da se dete oseća neshvaćeno. Umesto toga, pokušajte sa
validacijom:
„Razumem da se osećaš loše zbog toga. Tu sam ako želiš da pričamo.“
Provođenje kvalitetnog vremena.
Tinejdžeri možda ne žele da provode sate sa roditeljima, ali kratki, značajni trenuci mogu
napraviti razliku. Umesto da ih forsirate da pričaju, pronađite nešto što vole – gledajte film
zajedno, vozite bicikl, igrajte igru. Povezanost se često gradi u neobaveznim trenucima, bez
pritiska.
Poštovanje njihovih granica.
Tinejdžeri žele osećaj kontrole nad svojim životom. Ako ih konstantno „ispitujete“ ili ih
terate na razgovor, može izazvati suprotan efekat. Umesto toga, pokažite da ste tu bez
pritiska:
„Razumem da sada ne želiš da pričaš, ali ako se predomisliš, tu sam.“
Deljenje sopstvenih iskustava.
Umesto da im držite lekcije, podelite svoje tinejdžerske izazove i greške. To ih može podstaći
da se osećaju manje usamljeno i otvorenije pričaju s vama.

Emocionalno povezivanje sa tinejdžerima ne znači kontrolisanje njihovih odluka, već
stvaranje prostora gde se osećaju sigurno, poštovano i voljeno. Kroz slušanje, validaciju
emocija, zajedničko vreme i poštovanje granica, roditelji mogu održati bliskost čak i u ovoj
burnoj fazi razvoja.
I zapamtite – iako se nekad čini da vas guraju od sebe, oni i dalje žele i
trebaju vašu ljubav i podršku.

KAKO DA GRADIŠ BLISKOST I POVERENJE