A znate gde će ga tražiti?
- U lažnim autoritetima sa Instagrama i TikToka.
- U društvu koje im daje osećaj pripadnosti – po svaku cenu.
- U ekstremnim stavovima, jer žele da ih neko vidi, čuje, razume.
- U zatvaranju, besu, agresiji, anksioznosti.
Mi mislimo da se inate. Da su lenji. Da su nezahvalni i stalno u ekranima.
Ali istina je da su izgubljeni i ne znaju kako da vam kažu šta ih muči, jer ni sami ne znaju šta im je.
A mi, kao na zadatku:
Brinemo, pričamo, vičemo, motivišemo, nudimo pomoć i u svemu tome:
- U želji da ih zaštitimo – gušimo ih.
- U želji da ih usmerimo – pritiskamo ih.
- U želji da ih naučimo – kontrolišemo ih.
A onda dobijemo:
- Zid ćutanja.
- Grube odgovore.
- Prevrtanje očima.
- Vrata koja su se zalupila.
I onaj bolan osećaj u grudima – „Šta sam sad pogrešno uradio/la?“
