Kažu – prvi poljubac se nikad ne zaboravlja.
Ali da li se sećate svega što je išlo uz to? Strah, drama, trema, nesigurnost i ona zbunjujuća
želja za nečim što ne znaš da objasniš. Emocija koja te pokosi, a nemaš ni iskustvo, ni rečnik,
ni pojma šta ti se dešava. Zaljubili smo se. Prvi put.
I naravno – sve se to dešava u najgorem mogućem trenutku: treba da se izabere srednja
škola, sprema se prijemni, pegla se kosa, izlaze bubuljice… Hormonski haos u punoj formi.
Znate o čemu pričam.
Jednog jutra ustaje, oblači se „drugačije“, pegla kosu, prevrtanje očima postaje njen novi
maternji jezik. Više neće napolje s nama, sad se izlazi samo s drugaricama. Mini torbice, mini
haljinice, njih tri–četiri, kao čopor čarobnih bića.
I, iskreno, ništa mi se tu ne sviđa. Stil oblačenja – ne moj fazon. Šminka – smešna mi je.
Obrve – počupane, a ne liči na sebe. Okej, sve je to faza, ćutim, pratim. Ludilo raste. Veliko
društvo, devojčice i dečaci se druže. Priupitam okolo, neko zaljubljen, neko „smuvan“… a ja
izbegavam ključno pitanje – da li se ONA zaljubila.
Osmi razred, prijemni na vratima. Ja kalkulišem škole, rang liste, raspitujem se. A ona – kao
da je neko drugi: ide na klizanje, sređuje se, sluša muziku, nerviraju je igračke iz detinjstva,
hoće da renovira sobu.
I onda shvatim – došlo je vreme. Vreme za prvi poljubac.
I da, znam – normalno je. I hvala bogu da sve ide svojim tokom. Ali ja sam mama. A ona je
meni još mala. I kreću glasovi u glavi: „Šta ako je povredi?“ „Šta ako se razočara?“ „Šta ako je
to neki mulac?“ Kako da pričam s njom? Kako da otvorim temu, a da je ne uplašim ili
oteram?
Sednemo u kola. I krenem: „Jesam ti pričala kako je izgledao moj prvi poljubac?“ Ispalila sam
se i pobegla u Novi Sad kod tate!
Oči joj se sjaje. Dobila sam pažnju.
Kreću pitanja. I ja dobijam priliku da slušam, da usmerim, da saznam – ko je momak, čiji je,
kako se zove… Malo se i šalim, da razbijem tremu, ali stvarno: ko je?!
Šta sam tada uradila:
- Dala sam joj smernice, ali ne iz svog filma i svojih strahova – jer lako mi roditelji svoje rane
prenesemo kao istine. Moj cilj je bio – edukacija. - Rekla sam joj da je ljubav prelepa. Da se u početku pokazujemo u najboljem svetlu, a onda
vremenom učimo da vidimo i ono drugo. I da to „drugo“ nije loše – to smo mi. - Objasnila joj muški i ženski princip. Da čuva svoj ženski, jer kad znaš ko si – privlačiš ono
što ti to potvrđuje. - Pitala je: „Kako bi volela da se tvoj dečko ponaša prema tebi? A ti prema njemu?“
- Nisam htela da bude uplašena. Htela sam da bude pametna. Otvorena, a ne zakočena
predrasudama o ljubavi.
Prošao je taj prvi poljubac. Veza je trajala – 3 nedelje. Lepo iskustvo. Probila je led. Nije
ostala „jedina“ u društvu.
Godinu dana kasnije – ulazi u ozbiljnu vezu. Sa divnim momkom. Trajalo je 3,5 godine. I
znate šta? Nikad nisam pomislila „može bolje“. Ako čitaš ovo – ostaješ samo pod inicijalom
„M“. On je Lanu čuvao kao malo vode na dlanu. I ona njega.
Doživeli su lepu ljubav. I postavili standarde za sve koje dolaze.
Jer – može da NE boli. Može da NE bude toksično. Može da TRAJE. I da se poštuje.
Zato, dragi roditelji – ne umanjujte to što se dešava u svetu vaših tinejdžera. Zaljubljivanje,
druženje, odvajanje. Sve to ima smisla.
Jer ono što vam nikada neće reći (a osećaju): - Ne želim da te razočaram, iako ću sigurno raditi stvari koje ti se neće svideti.
- Hoću da me slušaš – ne da mi odmah daješ savete.
- Nekad mi treba moj prostor – to ne znači da te lažem.
- Tvoja briga me zna ugušiti. Znam da me voliš, ali veruj mi malo više.
- Nekad se pravim da mi nije stalo – samo ostani tu.
